Article on other languages:
- Imperio_Bizantino
- إمبراطورية_بيزنطية
- Imperiu_Bizantinu
- Bizans_İmperiyası
- Усходняя_Рымская_імперыя
- Византийска_империя
- বাইজেন্টাইন_সাম্রাজ্য
- Impalaeriezh_roman_ar_Reter
- Bizantijsko_carstvo
- Imperi_Bizantí
- Imperyong_Bizantino
- Bizans_İmperiyası
- Byzantská_říše
- Yr_Ymerodraeth_Fysantaidd
- Østromerske_Kejserdømme
- Byzantinisches_Reich
- İmparatorina_Bizansi
- Βυζαντινή_αυτοκρατορία
- Byzantine_Empire
- Bizanca_imperio
- Imperio_Bizantino
- Ida-Rooma_keisririik
- Bizantziar_Inperioa
- امپراتوری_روم_شرقی
- Bysantin_valtakunta
- Empire_byzantin
- East-Romeinske_Ryk
- An_t-Impireachd_Bheasantian
- Imperio_bizantino
- האימפריה_הביזנטית
- Bizant
- Bizánci_Birodalom
- Kekaisaran_Romawi_Timur
- Austrómverska_keisaradæmið
- Impero_bizantino
- 東ローマ帝国
- ბიზანტიის_იმპერია
- Шығыс_Ұрым_империясы
- 비잔티움_제국
- Împaratoriya_Bîzansê
- Imperium_Romanum_Orientale
- Bizantija
- Bizantija
- Византија
- बायझेंटाईन_साम्राज्य
- Empayar_Byzantine
- Biżantini
- बैजन्टाइन_साम्राज्य
- Byzantijnse_Rijk
- Austromarriket
- Østromerriket
- Византиаг_импери
- Cesarstwo_bizantyjskie
- Império_Bizantino
- Imperiul_Bizantin
- Византийская_империя
- Mpiru_bizzantinu
- Bizantsko_Carstvo
- Byzantine_Empire
- Byzantská_ríša
- Bizantinsko_cesarstvo
- Bysantinska_riket
- Ufalme_wa_Byzanti
- பைசண்டைன்_பேரரசு
- จักรวรรดิไบแซนไทน์
- Silangang_Imperyong_Romano
- Doğu_Roma_İmparatorluğu
- Візантійська_імперія
- بازنطینی_سلطنت
- Inpero_bizantin
- Đế_quốc_Byzantine
- Byzantijnse_Riek
- 拜占庭帝国
 |
del.icio.us |
 |
Digg |
 |
Furl |
 |
|
 |
Rojo |
| Add to OnlyWire |
 Застава династије Палеолога. Мото: Βασιλεὺς Βασιλέων |
|
| 330. | Константин Велики инаугурише Други Рим убрзо познатији као Константинопољ. |
| 395. | Царство се дели на Источно и Западно, одмах после смрти Теодосија I. |
| 527. | Јустинијан I крунисан за цара. |
| 532-537. |
Јустинијан подиже цркву Света Софија (Ιερός Ναός Αγίας Σοφίας) |
| 533-554. | Јустинијанови генерали поново заузимају територије северне Африке и Италије које су насељавали Вандали и Остроготи. |
| 568. | Инвазија Лангобарда има за последицу губитак већег дела Италије. |
| 626-641. | Срби и Хрвати се насељавају на Балкану. |
| 634-641. | Арапи освајају Левант и Египат. У следећих десет година, заузимају већи део северне Африке, а касније освајају и Сицилију. |
| 730-787; 813-843 | Иконоборачке расправе. Ово има за последицу губитак осталих територија у Италији, осим територија на југу. |
| 843.-1057. | Доба владавине Македонске династије, епоха поновног територијалног ширења и културног процвата. |
| 1002.-1018. | Врхунац војних успеха средњевековне Византије. Василије II осваја Бугарско царство и стиче надимак Бугароубица. |
| 1054. | Шизма. Почетак до данас незалеченог црквеног раскола између Рима (католичке цркве) и Константинопоља (православне цркве). |
| 1071. | Цар Роман IV Диоген бива поражен од стране Турака Селџука у бици код Манцикерта. Већи део Мале Азије бива изгубљен. Исте године Бари, последње византијско упориште у Италији освајају Нормани. |
| 1081.-1185. | Владавина династије Комнина Делимична обнова војне снаге Византије, овога пута на феудалним основама. Нова обнова на пољу књижевности и уметности. |
| 1097.-1176. | Византијска војска заузима од Турака Селџука обале Мале Азије. Селџуци се ипак учвршћују у централној Анадолији. |
| 1176. | Битка код Мириокефалона, Манојло I Комнин трпи тежак пораз у покушају да заузме селџучку престоницу Коњу. Крај свох покушаја Византинаца да поново освоје централну Малу Азију. |
| око 1185. | Византија губи већи део Балкана. Немањићка Србија и Друго Бугарско царство постају независне. |
| 1204. | Константинопољ освајају и пљачкају крсташи; Они оснивају Латинско царство. Византинци се ипак одржавају у Малој Азији (Никејско и Трапезунтско царство) и у Епиру (Епирска деспотовина). |
| 1261. | Константинопољ ослобађа владар Никеје, Михајло VIII Палеолог. |
| 1371. | После пораза Срба на реци Марици, византијски цар постаје отомански вазал. |
| 1453. | Турци Османлије заузимају Константинопољ. Крај Византијског царства. |
Византијско царство је термин који се користи да опише простор грчког говорног подручја Римског царства током средњег века, са седиштем у Константинопољу. У посебном смислу, обично се односи на векове који су обележили пад Западног римског царства, користи се и термин Источно римско царство. Не постоји општа сагласност око времена када почиње византијска епоха. Неки тај почетак смештају у време владавине Диоклецијана (284—305) током које је спровео административне реформе, делећи царство на источни део (pars Orientis) и западни део (pars Occidentis). Други га смештају у период владавине Теодосија I (379—395) и тријумфа хришћанства над римском паганском религијом, или, после његове смрти 395, са поделом империје на западни и источни део. Опет, неки мисле да почетни Византијски период почиње 476, када је последњи западни цар, Ромул Августул, био приморан да абдицира, стога остављајући владару Источног царства једину царску власт. Крајем III века центар економског и политичког живота Римске империје преселио се у богатије провинције источног Средоземља. Цар Константин Велики (276—337) пренео је своје седиште из Рима на обале Босфора у Визант, где се убрзо развила нова престоница Костантинопољ (Цариград). У сваком случају, промене су биле постепене и до 330, када је Константин I Велики инаугурисао своју нову резиденцију (која ће средином 4. века прерасти у престоницу Царства), процес хеленизације и христијанизације је већ увелико поодмакао.
Садржај |
Порекло имена „Византијско царство“
Термин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романија или Βασιλεία Ῥωμαίων Василеиа Ромаион, што представља директан превод латинског назива за Римско Царство, Imperium Romanorum,a сви постојећи извори говоре о тзв. Византијцима као "Ромејима", дакле земљи која је наследник Римског царства и њеним поданицима.
Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae“. Потиче од старог грчког назива Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног Царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио неки Виза или Визас и по њену је и насеље добило име Византион. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али пак у античком периоду није заузео неку значајнију улогу.
Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193—211) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског Царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене“, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је резидирао прво у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско Царство из које би било могуће лакше надгледати угрожене границе на Дунаву и Еуфрату.
Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског варства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од „Бога помазани“ први и врховни владари свим народима, најпре хришћаним. За разлику од запада, на истоку је доминирала грчка и остале источне културе, и са губитком Запада постепено је нестао и утицај римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и хеленистичка култура. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као срењовековне државе.
Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала Ромејско царство (Романија). Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), тек после овога долазиле су националне категорије као нпр. бити Грк, Јерменин, Србин (мада су Грци били главни фактор). Дан данас у деловима Грчке постоји израз Ромаои, што означава домаћег човека, земљака.
Када су Турци Селџуци крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске Мале Азије — данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима. Српски цар Стефан Душан је био цар и самодржац Срба и Роменије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Роменије 1346. године. А и сами османски султани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.
Историја
 |
За више информација погледајте Историја Византијског царства |
Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства, док је источна половина је наставила је да траје као Византијско царство, с Константинопољем као главним градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима: као наследник цивилизације хеленистичке ере, било је развијеније и урбанизованије.
Његов највећи цар, Јустинијан, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио Свету Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство је ослабило.
Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве припремила је терен за раскид са римском црквом 1054.
Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручију. Крајем 11. века , Алексије I Комнин потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева.(Пад Цариграда (1204)). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.
У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област потпала под османску власт. (Видети: Пад Цариграда (1453))
Култура
|
За више информација погледајте Византијска култура |
Уметност
|
За више информација погледајте Византијска уметност |
Византијска уметност, то су једноставно речено источњачка и грчко-римска традиција прожете хришћанском идејом, по којој је Цар представник бога на земљи. Уметност треба да материјализује боћије законе тј. да је један апсолутни поредак боћијег порекла. Скулптура је као незнанобоћачка било слободна или у рељефу потпуно напуштена. Сведена је на ситну пластику у драгоценим металима и слоновачи. Ентеријери су декорисани фреком и мозаиком који је због своје трајности назван и "вечитим сликарством". У њему је достигнуто савршенство ликовних и техничких вредности. У архитектури је употребљавана цигла као основни материјал, у конструкцији купола а за спољну декорацију комбинација камених плоча и цигле.
Види још
- Западно Римско Царство
- Латинско Царство
- Никејско Царство
- Трапезунтско Царство
- Епирска Деспотовина
- Морејска Деспотовина
- Кнежевина Теодоро
- Образовање у Византији
- Византијска цивилизација
Спољашње везе
- Byzantium: Студија о Византијском царству (на енглеском)
- О Византији (на енглеском)
- Византијско царство (History World International) (на енглеском)
- Неовизантијски покрет
 |
|
|
|---|---|---|
| Византијска култура | Историја Византије | Уређење Византије |
|
Цивилизација |
Константин Велики | Теодосије I | Јустинијан I |
Симболи |