Амерички рат за независност

Article on other languages:

• حرب_الاستقلال_الأمريكية
• Вайна_за_незалежнасць_Злучаных_Штатаў_Амерыкі
• Американска_война_за_независимост
• আমেরিকান_বিপ্লব
• Brezel_dieubidigezh_ar_Stadoù_Unanet
• Americká_válka_za_nezávislost
• Rhyfel_Annibyniaeth_America
• Den_amerikanske_uafhængighedskrig
• Amerikanischer_Unabhängigkeitskrieg
• American_Revolutionary_War
• Usona_Revolucio
• Guerra_de_Independencia_de_los_Estados_Unidos
• انقلاب_آمریکا
• Yhdysvaltain_vapaussota
• Guerre_d'indépendance_des_États-Unis_d'Amérique
• Cogadh_Réabhlóideach_Mheiriceá
• מלחמת_העצמאות_של_ארצות_הברית
• Američki_rat_za_neovisnost
• Amerikai_függetlenségi_háború
• Guerra_de_Independentia_del_Statos_Unite
• Perang_Revolusi_Amerika
• Bandaríska_frelsisstríðið
• Guerra_di_indipendenza_americana
• アメリカ独立戦争
• ಅಮೇರಿಕದ_ಕ್ರಾಂತಿಕಾರಿ_ಯುದ್ಧ
• 미국_독립_전쟁
• Amerikaneschen_Onofhängegkeetskrich
• Amerikaanse_Onafhankelijkheidsoorlog
• Den_amerikanske_uavhengighetskrigen
• Wojna_o_niepodległość_Stanów_Zjednoczonych
• Guerra_da_Independência_dos_Estados_Unidos_da_América
• Războiul_de_independenţă_al_Statelor_Unite_ale_Americii
• Война_за_независимость_США
• American_Revolutionary_War
• Americká_vojna_za_nezávislosť
• Ameriška_vojna_za_neodvisnost
• Amerikanska_revolutionskriget
• Amerikan_Bağımsızlık_Savaşı
• 美國獨立戰爭

	del.icio.us
	Digg
	Furl
	Reddit
	Rojo
	Add to OnlyWire

Амерички рат за независност
Део {{{део}}}
Вашингтон прелази Делавер - једна од слика чије мотив рат за независност, уједн и можда најзначајнији симбол овог рата.
Време: 1775. - 1783. Локација: САД, Канада, Средоземно море, Атлански океан, Карипско море Узрок рата: Америчко незадовољство влашћу Британаца Резултат: Победа Американаца над Великом Британијом и добијање независности. Промене у територији: Смањење територије Велике Британије и настанак нових држава
Сукобљене стране
САД  Француска  Холандија Краљевина Шпанија Индијанци	Велика Британија Немачки војници (Хесени) лојалисти Индијанци
Заповедници
{{{заповедник1}}}	{{{заповедник2}}}
Јачина
Губици
{{{подаци}}}

Амерички рат за независност (1775-1783), који је такође познат и као Амерички револуционарни рат, је био рат између Краљевине Велике Британије и тринаест „Уједињених колонија“ (Њу Хемпшир, Масачусетс, Род Ајленд, Конектикат, Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванија, Делавер, Мериленд, Вирџинија, Северна Каролина, Јужна Каролина и Џорџија). Рат је представљао врхунац политике Америчке револуције током које су колонисти хтели да збаце британску власт. Битком код Лексингтона (18. априла 1775) отпочео је рат за стицање независности. Током рата, 4. јула 1776. донета је декларација независности и проглашена самосталност од британске круне.

Почетак рата и учесници

Рат је почео 18. априла 1775. битком код Лексингтона. Почетком рата Американци нису поседовали праву војску. Сваку колонију је бранила локална милиција. Јединствена војска се формира у мају 1775. под командом Џорџа Вашингтона. Побуњеници су располагали снагама од око 250 000 војника, што у регуларној војсци, што у милицији.

Афроамериканци, било слободни или робови, ратовали су на обе стране. Новембра 1775. Британци су дали слободу свим робовим који су борили на њиховој страни, што је охрабрило и многе друге да им се прикључе. 1779. 10 000 црнаца је дезертирало из побуњеничких редова и прикључило се Британцима.

Већина америчких Индијанаца источно од реке Мисисипи нашло се на територији захваћеној ратним сукобом. Већина њих је била неодлучна у избору стране, па је њих око 13 000 пришло Британцима.

Север

Пре рата Бостон је представљао јако упориште присталица револуције. Ту се и одиграла чувена Бостонска чајанка, када је у море бачен већи део товара са бродова који су превозили чај из Енглеске, за потребе колонија. Британска команда у Бостону располагала је са 4000 војника, али је територија била под контролом побуњеника. Након Битке код Лексингтона Британцима је стигло појачање снаге од око 4500 војника. Налазили су се под командом генерала Вилијама Хова. Одмах по приспећу укључили су се у окршај. Енглези су добили битку, али уз тешке губитке па нису били у стању да наставе потеру за побуњеницима.

Погибија генерала Ворена у битци код Бункер Хила.

У мају 1775. Џорџ Вашингтон је заузео Форт Тајкондерогу. Тиме је заузео важан стратешки положај и Хов је морао да заповеди евакуацију Бостона 17. марта 1776. Након тога Вашингтон је са главнином својих снага кренуо ка Њу Јорку.

Канада

За време борби око Бостона, Конгрес је упутио позив Французима у Канади да им се придруже као четрнеста колонија. Када су Французи одбили позив, Конгрес је наредио напад на Канаду. Намера је била да се Британци протерају из две колоније - Квебека и Онтарија.

Дана 16. септембра 1775. Ричард Монтгомери повео је војску из тврђаве Тикондерога према Монтреалу и заузео га 13. новембра исте године. Гувернер Канаде побегао је у град Квебек.

Друга војска која је кренула према Квебеку, са генералом Бенедиктом Арнолдом опколила је Квебек. Монтгомери са својим војницима им се придружио након заузимања Монтреала. Отпочели су напад на Квебек 31. децембра али су претрпели пораз. Остали су тамо све до пролаећа 1776. када су се повукли.

Следећи покушај освајања Квебека је пропао у битци код Троис-Ривериса 8. маја 1776. Британци су кренули у контранапад и поразили Арнолда у битци код острва Валкур. Арнолд је био принуђен на повлачење ка тврђави Форт Тикондерога одакле је и започео кампању.

Напад на Канаду се катастрофлно завршио по Американце, али је тиме био одложен Британски против удар, све до битке код Саратоге.

Њујорк и Њу Џерзи

Након повлачења својих трупа из Бостона генерал Хов се усресредио на освајање Њујорка. Да би одбранио град генерал Вашингтон је својих 20 000 војника распоредио од Менхетна па све до Лонг Ајленда.

Док су се Британци искрцавали код Стеј Ајленда Вашингтон је прочитао декларацију независности својим људима. 27. августа 1776. Британске трупе су принудиле побуњенике на повлачење до Бруклинa. Хов се ту утврдио и одатле је отпочео напад на Менхетн, где се Вашингтон повукао са својим људима.

15. септембра Хов је искрцао 12 000 људи на Менхетн и недуго после тога преузео је контролу над читавим градом. Побуњеници су се повукли ка Харлрму, где су их поново напали Британци, али су они тај напад успешно одбили. У октобру Хов је покушао да изврши опкољавње Вашингтонових трупа. Да би избегао опкољавње својих јединица, он је поново наредио повлачење. То је био увод у Битку код Вајт Плејнса која се одиграла 28. октобра 1776. и опет је епилог био исти, повлачење Амерканаца. Хов је онда своје трупе повео на Менхетн и средином новембра је заузео Форт Вашингтон. Тамо је заробиио 2 000 америчких војника.

Генерал Лорд Корнволис гонио је је Вашингтонове трупе кроз Њу Џерзи све док се Американци у децембру нису пребацили преко реке Делавер у Пенсилванији. Та зима је, све укупно гледајући била јако успешна за Британце, али су они пропустили прилику да потпуно униште побуњенике. Американци су изгубили око 5 000 војника, а Британци су све оперције прекинули до пролећа.

Због тешких губитака и лошег полжаја у којем су се нашли, Конгрес је био приморан да се измести изван Филаделфије, што је разочарало многе Американце, али је отпор британској колонијалној власти растао. Због тога се Вашингтон и одлучио за нови напад. Прешао је реку Делавер на Бадње вече и у битци код Трентона 26. децембра 1776. заробио више од 1000 Хесенских војника.

Корнволис је намеравао да поврати Трентон, али је његову намеру осујетио Вашингтон, нападом на Британце код Присентона 3. јануара 1776. Милиција је наставила да задаје проблеме црвеним мундирима на том подручју, па су се он повекли у Њујорк и утврђења око њега.

Саратога и Филаделфија

Предаја генерала Бургојна.

Британци су своје замисли за 1777. годину намеравли да спроведу помоћу две армије: Карлетонове у Канади и Ховове у Њујорку. Када је у Лондону лорд Џорџ Гермајн дознао за планове операција, већину је отказао због лошег планирања и ривалитета који владао између два заповедника. Хоб је успешно спровео своје намере око заузимања Филаделфије, док је северна војска била потучена у битци код Саратоге. После кампања које су спровели 1777. године, оба команданта су поднела оставке.

Битка код Саратоге

Прва акција у 1777. била је она предвођена генералом Бургојном у Канади. Циљ операција је био овладати територијом око језера Шамлејн и реке Хадсон, тако да колонија Њу Ингланд остане одвојена од осталих колонија. Бургојнов план се састојао из два дела. Прво би он повео 10 000 војника преко језера Шамлејн до града Олбенија у Њујорку, а друга група од 2000 војника коју би повео Бери Ст. Легер кретала би се током реке Мохавк и поново би се спојила са Бургојном у Олбенију.

Џозеф Брант је предводио америчке Индијанце и лојалисте у борбу против побуњеника.

Бургојн је кренуо у јуну, а већ почетком јула заузео је Форт Тикондерогу. Његов поход је био усмерен ка побуњеницима који су рушењем моства и блокадом бутева, отежавали кретање Британских трупа.

Друга група која је трбала да пружи подршку Бургојновом наступању, је претрпела тежак пораз и Бургојноу се у Олбенију придружило свега 1000 војника. у међувремену, Ст. Легер, односно половина његове индијанске војске предвођене Џозефом Брантом, опколила је Форт Стенвикс. Американци и Индијанци који су ратовали на њиховој страни су пробили опсаду Форт Стенвикса, али су упали у заседу и тако је отпочела Битка код Орисканија 6. августа. Њима је у помоћ дошао Бенедикт Арнолд са својим људима и Ст. Легер се морао повући у Канаду.

Иако је био изгубио 6000 својих војника, Бургојн доноси одлуку да нападне Олбени. Америчка војска, снаге од око 8000 војника предвођена генералом Хорејтиом Гејтсом била је на положају око 16 км јужно од Саратоге. Бургојн је покушао надмудрти Американце, али су Американци схвтили шта намерав да учини. Тако се нашао у безизлазној ситуацији, али се надао да ће му Хов притећи у помоћ. Од очекиване помоћи није било ништа, јер је Хов учествовао у операцијама око Филаделфије.

Локална милиција се придружила Гејтсу и он је почетком октобра располагао снагама од око 11 000 људи. Након тешког пораза у другој битци код Саратоге, Бургојн се предао 17. октобра1777.

Саратог се често означава као прекретница рата. Ова попеда је охрабрила Француску да уђе у рат против Велике Британије.

Битка за Филаделфију

По заузимању Њујорка Хов се усресредио на заузимање Филаделфије, града у коме се налазила побуњеничка влада. Генерал Хов је напредовао споро па је тек крајем августа искрцао 15 000 својих војника на крајњи север залива Чесапик.

Вашингтон је запосео положај измађу Хова и Филаделфије, распоредивши тамо 11 000 војника, али их је брзо повукао због битке код Брендивајна 11. септембра 1777. И опет Конгресу није остало ништа друго него да напусти Филаделфију. Хов је успео да надмудри Вашингтона ушавши у потпуно небрањени град. Вашингтон је покушао да истера Британце из града али без успеха.

Након одбијања британског напада код [[Битка код Вајт Марша|Вајт Марш]a, Вашингтон се у децембру 1777. утврдио у Вели Форџу на отприлике око 32 километара од Филаделфије. Тамо су остали током читаве зиме и пролећа. 2500 (од 10 000) Вашингтонових људи је страдало од разних болести. На пролеће Американци су се повукли из Вели Форџа.

Хесенски војници на страни Британаца

Генерал Хенри Клинтон заменио је генерала Хова на месту главнокомандујућег. Улском Француске у рат положај Британаца се погоршао па је генерал Клинтон повукао своје трупе из Филаделфије и послао их је у Њујорк, који је био рањив због могућег Француског напада са мора. Вашингтон је напао Клинтона приликом пвлачења из Филаделфије и у битци код Монмаута 28. јуна 1778. однео стратечки важну победу.

Клинтон се вратио у Њујорк непосредно пред пристизање француске флоте. Вашингтон се вратио у Вајт Плејнс (северни део града), па су се обе стране начле у истој ситуацији као и пре две године.

Рат изван граница САД

1778. године, побуна колонија је прерасла у сукоб много ширих размера. Након Америчке победе код Саратоге у рат улази и Француска, на страни побуњеника.

Шпанија као савезник Француске у јуну 1779. се укључује у сукоб. За разлику од Француске Шпанија није признала независност Америчким колонијама, страхујући да ће то охрабрити и њихове колоније да учине исто.

1780. и Холандија следи пример Француске и Шпаније. Све три државе давале су материјалну помоћ Америци, надајући се да ће евентуални пораз Велике Британије пољуљати њену моћ.

Поморски рат

На почетку рата, Британска флота је била осетно јача од побуњеничке. Располагали су са око 100, углавном застарелих бродова, али је и то било много више него што је противник имао. На почетку сукоба су они само служили за транспорт копнене војске и за заштиту трговачких бродова.

Поморска битка америчког и британског брода.

Американци заправо нису ни имали праву флоту, већ су се ослањали на спорадичне нападе у којима су учествовали мали бродови који су више настојали да изазову пометњу и страх, него што су стварно наносили неку штету Краљевској морнарици. Конгрес је октобра 1775. наредио стварање мале флоте која би нападала само трговачке бродове избегавајући сукобе са непријатељским бојним бродовима. Џон Пол Џонс се прославио заузимањем брода Дрејк 24. априла 1778. То је представљало прву победу побуњеника у поморском рату.

Француски улазак у рат променио је однос снага. Неуспех америчких операција на Род Ајленду 1778. и Савани(држава Џорџија) 1779. био је проузрокован различитим циљевима Американаца и Француза. Французи су прво намеравли да заузму Западну Индију и тек онда помогну побуњеницима. французи су наставили да пружају финансијску помоћ Американцима, која је за њих била од пресудног значаја, а њихова стврна војна помоћ је отпочела тек јула 1780. доласком војске на чијм челу је био конте де Рочембау.

Шпанци су ушли у рат са намером да поврате Гибралтар и острво Менорку које су Британци заузели 1704. године. Опсада Гибралтара трајала је три године. Британски војници који су били у Гибралтару добили су појачање, храну и муницију, након победе адмирала Џорџа Роднија у битци која је названа "Битка на месечини", јануара 1780. Даљи француско-шпански напади били су одбијени и опсада Гибралтара је пропала. Успели су да освоје Менорку, која је остала под влашћу Шпаније и након рата.

Индија и Холандија

Француско-британски рат се проширио на Индију у виду другог Англо-мисорског рата. На једој страни био је султан Типу, владар Мисорског краљевства и Француски савезник, а на другој Британске трупе стациониране у провинцији Мадрас. Овај рат је завршен 1784. године, без правог победника.

1780. године Велика Британија је отпочела рат са Холандијом ако последицу тога, што се Холандија сврстала на страну америчких побуњеника, и одржавала сталне трговачке контакте са њима. Четврти Англо-холандски рат достига је свој врхунац 1784. године и нанео је огромну штету Холандској економији. Ово је био последњи покушај Холандије да постане глобална сила.

Јужно ратиште

Током прве три године рата сви важнији сукоби одиграли су се на северу земље, а тек уласком Француске у рат, Велика Британија се окренула јужним колонијама. Надли су се да ће над њима контролу повратити регрутовањем лојалиста. Ова нова стратегија је подразумевала је и измештање Краљевске морнарице ближе Карибима како би заштитили своје колонијалне поседе од Француза и Шпанаца.

29. децембра 1778. Клинтонове трупе су заузеле Савану(држава Џорџија). Француско-Амерички покушај поновног преузимања контроле над Саваном 9. октобра није успео. Клинтон је затим опколио Чарлстон и заузео га 12. маја 1780. Уз минималне губитке Клинтон је заузео највећи град илуку југа, чиме је отворио врата освајању читавог југа.

Пуковник Банастри Тарлетон.

Остаци америчке војске на југу су се повлачили према Северној Каролини уз сталну потеру војника пуковника Тарлетона. Тарлетон их је потукао код Вексхоуа 29. маја 1780. Након овог пораза Америчка милиција на југу се потпуно распала. Корнволис је преузео команду над свим Британским трупама на том подручју, док је Гејтс покушао реорганизовати побуњенике на тој територији. 16. августа 1780. Гејтс је претрпео један од најтежих пораза у читавој америчкој историји у битци код Кемдена омогућавајућ Корнволису да настави напредовање према Северној Каролини.

Корнволисови успеси нису дуго трајали; једно крило његове војске је потпуно разбијено у битци названој Битка у Краљевским планинама 7. октобра 1780. Ова битка је вођена између лојалиста са једне и побуњеника са друге. Након тога је и Тарлетон поражен у битци код Каупенса 17. јануара 1781. од стране америчког генерал Данијела Моргана.

Генерал Натанијел Грин, Гејтсов заменик, командовао је низом од неколико битака, и сваку од њих су добили Британци, али тиме нису постигли никакве стратешки значајније резултате. Грин је остао упамћен по моту који је често понављао: "Боримо се, губимо, уздижемо и опет боримо." Увидевши да не може да уништи Гринову војску Корнволис је кренуо на север према Вирџинији.

Марта 1781. Вашингтон је послао генерала Лафајета да заустави Корнволисов продор у Вирџинију. Млади Француз је нападао Корнволисове војнике али је избегавао отворен сукоб, док му не пристигне појачање. После неколико неуспелих покушаја постављања замке Лафајету, Корнволис пребацује своју војску у Јорктаун (држава Вирџинија), где је сачекао пристизање бродова који су транспортовали његове трупе до Њујорка.

Ратишта на северу и западу

Западно од Апалачких планина и уздуж канадске границе овај сукоб је прерастао у индијански рат. Већина племена је стала на страну Британаца.

Британци су снабдевали своје индијанске савезнике пушкама и барутом и подстрекивали њихове нападе на цивилно становништво, посбно у Конектикату, Њујорку и Пенсилванији.

Џорџ Роџерс Кларк

Здружени напади Индијанаца и лојалиста на долину Вајоминга и долину Чери приморали су Вашингтона да пошаље Саливенову експедицију у то подручје лета 1779. Они су настојали да униште индијанске залихе хране, приморавајући их на тај начин да храну и заштиту потраже у Британским утврђењима у Канади.

У државама Охајо и Илиноис Џорџ Роџерс Кларк покушао је смањити британски утицај на племе Охајо заузимањем тврђава Каскасија и Висенс лета 1778. Када је генерал Хенри Хамилтон, командант Детроита, повратио Висенс, Кларк је изнадним маршом фебруара 1779. поново освојио тврђаву и заробио Хамилтона.

1782. Пенсилванијска милиција је починила стравичан злочин, масакрирала је 100 Индијанаца који су били неутрални у овом рату. У августу 1782., у последњој великој битци на овом ратишту, Американци су доживели пораз. 200 припадника локалне милиције Кентакија, поражено је у битци код Блу Ликса.

Јорктаун и крај рата

Почетком септембра, Француска морнарица је поразила Краљевску морнарицу у битци за залива Чесапик спречавајући на тај начин снабдевање трупа лорда Корнволиса. Након те битке Вашингтон је био свестан да му се указала шанса да порази Корнволиса, те је он хитно повукао војску из Њујорка како би је спојио са Француском војском.

Француско-америчке снаге су располагале са око 17 000 људи који су отпочели опсаду Јорктауна. Корнволисов положај је био неодржив и он је наредио својим војницима да полже оружје 19. октобра 1781.

Корнволисова предаја у Јорктауну.

Предаја Британаца у Јорктауну није значила крај рата јер су Британци имали око 30 000 војника у Северној Америци и имали су контролу над Њујорком, Чарлстоном и Саваном. Обе стране су наставиле спровођење већ планираних операција на западу, северу и на мору.

У Лондону је подршка са наставак рата порасла након Јорктауна порасла зато што су Британци желели освету, па је премијер поднео оставку. У априлу 1782. у британском парламенту је изгласана подршка за завршетак рата. Рат је потрајао све до мировних преговора у Паризу 3. маја 1783.

Последње Британски војник је напустио Њујорк 25. новембра 1783. године. Велика Британија није водила рачуна о интересима својих дојучерашњих индијанских савезника, па после неуспешних преговора између индијанаца и владе САД-а, они су наставили рат.

Последице

Париски мировни споразум којим је окончан рат.

Тачан број погинулих у овом рату никада није утврђен. Као и у већини ратова тог доба више бораца је страдало од разних болести, него у оружаним дејствима. Историчар Џозеф Елис сматра да је Вашингтонова одлука да вакцинише своје војнике против малих богиња, можда и била пресудна за исход рата.

Око 25 000 Американаца је страдало током рата, њих 8 000 је погинуло у борби док је 17 000 умрло као последица болести, убрајајући и 8 000 њих који су страдали у заробљеништву. Број рањених и војних инвалида се кретао између 8 500 и 25 000, што је све укупно око 50 000 пострадалих Американаца.

171 000 британских морнара је учествовало у овом рату. Од 25 до 50 посто њих је на то било присиљено. Њих 1240 је страдало у борби, 18 500 је умрло од болести, посебно због недостатка витамина Ц. Баш због таквих услова и присиле 42 000 њих је дезертирало.

1200 немачких војника је погинуо у борбеним дејствима, њих 6354 умрло је од болести. Око 16 000 Немаца се вратило кући, а 5500 је остало у САД-у као амерички грађани. Нема података о губицима лојалиста, Индијанаца, Француза, Шпанаца и британске пешадије.